Potrega za vanzemaljcima

Traganje

Da li smo sami u vasioni? Da li smo mi Zemljani zaista jedina ziva bica u citavom tom ogromnom prostoru? Ako jesmo mozda bismo mogli da se ponosimo time, da se pravimo vazni. Cak i tako prosta zivotinjica kao sto je zelena euglena predstavljala bi tada cudo kosmicih razmera, a citava vasiona bi bila nase vlasnistvo, nase veliko dvoriste u kome mozemo da radimo sta nam je volja. I jednog dana kad pocnemo ozbiljnije da vrsljamo tim dvoristem, da ga uredjujemo i sejemo zivot po njemu, postali bismo bogovi. Ili bar nesto slicno tome.


Ali, opet, obuzima me neko neobicno osecanje velike usamljenosti kad tako razmisljam. I cini mi se sasvim nerazumno i besmisleno da u celom tom kosmickom prostranstvu nema ama bas nicega sto mrda i razmnozava se.

Zarko bih voleo da znam ima li jos koga u vasioni. Za sad o tome mogu da sudim samo kao o bogu: mogu da verujem ili ne.

Bilo je uvek onih koji su verovali. Od davnina. Znamo za Anaksagoru koji je verovao da ziva bica postoje na Mesecu. O tim bicima pisao je i Lukijan (doduse ne toliko iz ubedjenja da oni zaista postoje koliko iz nekih svojih knjizevnih razloga). Mnogo vekova kasnije Johan Kepler, pionir nebeske mehanike, napisao je jednu od prvih naucno fantasticnih prica - Somnium (San) u kojoj opisuje stanovnike Meseca kao vredne neimare. Oni su brojni i vrlo sposobni. Kopaju za svoje potrebe na Mesecu ogromna udubljenja, pravilnog, kruznog oblika.

Tako nastaju Mesecevi krateri.

O bicima na Mesecu pisali su i drugi, npr. Frensisi Godvin, te Sirano de Berzerak. Vremenom su od svih tih prica stvorene glavne karakteristike stanovnika Meseca koje je Hevel nazvao Seleniti ili Lunikoli. Trebao bi to biti vredan narod blage naravi. On zivi razborito, u slozi i strane su mu sve nevolje i patnje nas zemaljskih stvorenja. Seleniti su krhke, nezne gradje, a obdareni su visokom inteligencijom. Po mnogo cemu bolji su od nas.

I ne samo na Mesecu, zivot je trazen i na ostalim nebeskim telima. Na Merkuru, smatralo se, zivi osobito pametan narod, pametniji od nas, s obzirom da na dusevne sposobnosti velika toplota blagotvorno feluje. Marsovci su zato ispod naseg nivoa. Zivota ima zatim na Saturnu, Uranu, pa cak i na Suncu. O njegovim stanovnicima Heliotima, pisao je vec pomenuti Lukijan, a u novije vreme V. Hersel, Bode i drugi.

Mozete se kladiti da vecina ovih mastarija poticu iz 17-og i 18-og veka. To je bio period velikog uspona astronomije. Pokazalo se da i druga nebeska tela mogu imati svoja brda i doline, atmosferu i vodu i odjednom je izgledalo sasvim logicno, cak i neizbezno da svuda po nebu buja zivot. Tako se od ranijeg crkvenog ucenja o Zemlji kao sredistu vaseljene i jedinom messtu gde je Bog posejao seme zivota, otislo u dugu krajnost.

Zatim je sa novim astronomskim saznanjima o uslovima koji vladaju na drugim planetama taj elan da se pronadje zivot izvan Zemlje prilicno splasnuo, ali nije se ugasio. I cim su u drugoj polovini ovog veka otpocele astronautske ekspedicije pitanje o vanzemaljcima nametnolo se samo od sebe.

Ulozeno je dosta truda da se na Mesecu pronadju mali Seleniti.

Na prvi pogled cini se da je to bilo besmisleno bacanje para jer su uslovi na Mesecu vec bili poznati. A oni su pogubni. Nas satelit nema svoju atmosferu koja bi ga stitila od opakog ultraljubicastog i kosmockog zracenja, i koja bi ublazavala ogromne temperaturne razlike izmedju dana i noci. Nema ni vode na njemu, a voda je jedna od osnovnih pretpostavki zivota, bar ovde na Zemlji.

Ali, s druge strane, naucnici nisu ni ocekivali da na Mesecu pronadju nesto sto ima noge i glavu. U neku ruku biologe to i ne zanima;oni bi bili sasvim zadovoljni kad bi otkrili nesto sto makar lici na zivot. Njih zivo zanima da li je zivot na nekom drugom mestu isti, ili bar slican nasem

Sva ziva bica na Zemlji sastoje se od organskih molekula. Osnovni elemenat obih milekula je ugljenik, atom sa jenom izuzetnom osobinom. On moze da se povezuju sa drugim atomima ugljenika cineci tako niz u obliku prstena ili lanca. Za ugljenike u nizu vezuju se atomi drugih elemenata, a kako lanci mogu biti veoma dugi neki molekuli u zivim celijama sadrze i nekoliko milijardi atoma. Zahvaljujuci ovakvom povezivanju broj ugljenikovih jedinjenja je veoma valik, preko dva miliona sto je vise nego svih ostali hemijskih spojeva zajedno.

Svaki organski molekul ima svoje osobine koje mu odredjuju posebnu ulogu u celiji. Neki su npr. veoma stabilni i otporni na promene. Od takvih molekula je gradjena npr. celijska opna. Ti molekuli stite celiju od spoljnih hemikalija. Drugi su opet podlozni odredjenim promenama te se prilagodjavaju nastalim uslovima tj. hemijski reaguju. Recimo sagorevanje secera u celiji podrazumeva niz hemijskih reakcija desetine razlicitih molekula.

Sve ove funkcije organskih molekuli uspesno izvrsavaju za sto je dokaz i samo nase postojanje. Ugljenik je idealan elemenat zivota.

A kako je u drugim svetovima? Bilo bi veoma zanimljivo videti da li su i Seleniti gradjeni od istog materijala kao i mi, od organskih molekula. Ili su kod njih u pitanju neka druga hemijska jedinjenja. I jedan i drugi odgovor od ogromnog su znacaja za razumevanje zivota uopste.

Vladalo je veliko uzbudjenje kad su prvi uzurci sa Meseca poceli da pristizu na Zemlju. Posade Apola nakon svojih prvih misija su podvrgnute karantinu i detaljim medicinskim ispitivanjima kako bi se sprecila eventualna zaraza od klica sa Meseca. Preko tri stotine odabranih uzoraka Mesecevog materijala potopljeno je u posebne otopine da bi se promatrale eventualne reakcije. Po drugim uzorcima posejani su razliciti mikrobi da bi se otkrilo dejstvo Meseceve tvari na zive organizme Zemlje.

Ali nista sto bi ukazivalo na zivot nije otkriveno. Astronauti su otpusteni iz karantina zdravi koliko su bili i pre leta na Mesec, u otopinama nisu otkrivene reakcije zivih organizama, a mikrobi nisu pokazali da im je neprijatno u novoj zivotnoj sredini - razvijali su se jednako kao i na zemlji. Ali ako nista drugo pokazalo se bar da prasina i kamenje sa Meseca nisu stetni za nas zivot. Kosmonautima iz cetvrte ekspedicije Apola na Mesec karantin je ukinut.

Tako je na kraju ispalo da na nasoj Luni nema ne samo vrednih neimara blage naravi vec ni najprostijih bakterija. Doduse pronadjeno je nesto organskih jedinjenja, medju kojima su i neke vrste aminokiselina. Aminokiseline su vazni sastojci celija svih organizama na Zemlji. One grade proteine koji su opet osnovna komponenta novih celija (strukturni proteini) i imaju vitalnu ulogu u kontrolisanju celijskih provesa (kataliticni proteini).

Ali u ovome nema niceg senzacionalnog. Radio-teleskopima organski molekuli su pronadjeni i u dalekim oblacima gasa i prasine duboko u kosmosu. Aminokiseline su pronadjene i na meteoritima koji su pali na Zemlju. Molekula zivota ima svuda oko nas pa i na Mesecu. Racuna se da je oko 40% organskih molekula na nasem satelitu nastalo u burnim procesima formiranja Meseca, a da je ostatak stigao sa Suncevom vetrom i meteoritima. Pocetnog materijala za zivot ima ali to je sve. Za nastanak zivota ipak je potrebno i nesto vise od toga.